Doktor Nestorović postavlja pitanje zašto se toliko forsira ispuštanje čestica iz aviona a da pri tome niko nije dao odgovor šta se nalazi u tim aerosolima.
Nad Novim Beogradom se pojavljuju avionski tragovi ujutru a tokom dana ih nema, navodeći gledaoce da pomisle da se to sistemski radi kako bi se sve sakrilo dok stanovništvo spava.
Mobilna telefonija je savršen način za kontrolu mozga. Američka vlada ima tehnologiju za kontrolu stanovništva preko mobilnih telefona putem aviona. I građani Srbije su podvrguti ovom projektu.
Niske frekvencije pasivizuju ljude. Mozak se sinhronizuje na svaku frekvencu.Gde god postoji neki ritam mozak se sa njim sinhronizuje. Te frekvence su izazvale pomor pčela u Evropi.
Doktor Nestorović izlaže jeziv podatak da je rak mozga nekad bio na 25. mestu po učestalosti a sada je na četvrtom.
Američka vlada je poručila izvođenje ogleda za štetnost zračenja mobilne telefonije i zvanično su dobili odgovor da je zračenje mobilnih telefona katastrofalno za ljudski mozak.
Kemtrejlsima postižu to da na određenim područjima može samo da raste GMO biljka i te eksperimente su Amerikanci isprobali na Kubi tako da su naprimer seme GMO kafe morali da kupuju od Amerikanaca.
Monsanto proizvođač glifostata jezivog otrova totalnog herbicida, bankrotirao je jer je morao je da isplati milijarde dolara za odštetu oboljevanja od raka od ovog jedinjenja.
GMO kukuruz nema nikakvu nutritivnu vrednost jer je napravljen da se brani od insekata i bolesti ali ono što je najstrašnije je to da u sebi sadrži različite gene drugih biljaka ili životinja i jedući taj kukuruz ljudi mogu da izmene svoje gene što je put u teške bolesti.
Salih Selimović je istoričar, publicista i profesor iz Sjenice u Srbiji. Rođen je 1944. u Tešnju u BiH. Poznat je po istraživanjima islamizacije južnoslovenskih prostora, s posebnim naglaskom na demografske i migracione procese u Raškoj oblasti. Dobitnik je Vukove nagrade za 2013. i Kočićeve nagrade za istu godinu.
Selimović je objavio šest knjiga i više od 70 naučnih radova. Njegovu posljednju knjigu „Prilozi prošlosti Stare Raške“ stručna javnost ocijenila je kao istoriografski biser. Na početku intervjua, sagovornik je za Press.rs odgovorio na pitanje zbog čega je islamizacija tabu tema, o kojoj se vrlo malo govori i u Srbiji i u BiH, pa i u širim relacijama.
- To je tako zato što je većina naših muslimana srpskog porijekla i pravoslavne provenijencije. Znači, Srbi islamske veroispovesti. Ako bi to zvanično bilo prihvaćeno, bio bi uvećan srpski nacionalni korpus, što nije odgovaralo prvo ranijim okupatorima, zatim komunistima, a danas političarima i intelektualcima koji insistiraju na tome da su muslimani u Srbiji poseban narod. Takvo rešenje nije odgovaralo ni stranom faktoru s imperijalnim ambicijama prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da rascepkaju srpski nacionalni prostor radi lakšeg otimanja teritorije.
U „Prilozima prošlosti Stare Raške“ istraživali ste islamizaciju. Šta je njen najčešći uzrok?
- Prevladavaju ekonomski razlozi i danak u krvi. Bilo je i čestih slučajeva prelaska u islam zbog skrivanja od krvne osvete. Taj proces se odvijao sporo i individualno, a ređe porodično. Kolektivnih prelazaka skoro da nije bilo.
Kada se islamizacija dogodila?
- Na području Raške masovnija je krajem 17. vijeka, a najvećim dijelom se desila u 18. vijeku. U dijelu Pešterske visoravni i u Vraneškoj kotlini taj huk islamizacije završen je tek u prvoj polovini 19. vijeka. Precizni popisi iz 15, 16. i u prvoj polovini 17. veka apsolutno jasno govore o sporoj i najviše individualnoj pojavi islamizacije. I ti prvi konvertiti bili su muslimani u prvom ili drugom koljenu. Često su popisivani kao sinovi Abdulaha, odnosno rabovi Božji, kako bi prikrili hrišćansko poreklo očeva. Mada, bilo je i onih koji su popisivani s turskim ili arapskim imenom, a zadržali su očevo srpsko ime. Ogromna većina popisanih uživalaca i posednika baština su hrišćani sa srpskim imenima.
Ko je vršio te popise?
- Turske vlasti pod strogom kontrolom kadija. Oni su prevedeni i više, što se istorijske nauke tiče, nema nikakve dileme o verskoj i etničkoj pripadnosti stanovništva Stare Raške. Istina, bilo je i muslimana koji su bili turskog, grčkog, albanskog, bugarskog, ruskog ili mađarskog porekla, koji su, kao turski činovnici, uleme, vojnici i vojne starešine boravili u Raškoj.
Koliki je bio njihov broj u odnosu na broj poislamljenih Srba?
- Zanemarljiv.
Zanimljivo da je islamizovano stanovništvo zadržalo srpski jezik.
- Pored petovekovne vladavine Osmanlija, naši muslimani su ljubomorno i uporno čuvali svoj maternji jezik kojim su govorila i njihova dojučerašnja braća pravoslavci. I oni koji su se uzdigli na najviše državne, vojne i druge položaje u Osmanskoj imperiji uvek su sa svojim sunarodnicima razgovarali i dopisivali se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, poznatim kao bosančica.
Srpski je bio jedan od četiri zvanična jezika na turskom dvoru?
- To je nesporna činjenica. Postojalo je i tzv. begovsko pismo u staroj Srbiji i tembelijsko pismo kojim su se otmeniji muslimanski krugovi služili sve do početka 20. vijeka. Postojao je celi pokret među muslimanskim intelektualcima da udžbenici u školama i druge knjige budu štampane na narodnom jeziku, a ne na turskom i arapskom. Pesnik Mehmed Hevaji Uskufi je 1631. napisao i rečnik srpsko-turskog jezika. Mnogi su zbog toga bili progonjeni od turskih vlasti, a pesnik Ilhamija to je platio i glavom.
Šta je još sačuvano osim jezika?
- Osim jezika i pisma, naši muslimani sačuvali su i mnoge hrišćanske i prethrišćanske tradicije sve do današnjih dana. Nikada muslimani iz svoje svesti nisu izbacili Božić, Savindan, Vaskrs, Mladence, Đurđevdan, Ilindan, Mitrovdan. Prilikom terenskih istraživanja na Sjeničko-pešterskoj visoravni, Polimlju i Bihoru, bio sam frapiran koliko su stariji muslimani, posebno žene, vodili računa o tim hrišćanskim praznicima. Samo da navedem primer praznovanja i saborovanja na Svetog Arhanđela kod manastira u Kumanici na Limu. U ta dva dana, koliko traje saborovanje, skoro trećina ogromne mase naroda su muslimani, i to ne samo iz bliže okoline. Svi se mole i traže lek i duševni mir. Na Pešteru je najveći narodni sabor i teferič 2. avgusta, odnosno na Ilindan, kojeg naši muslimani nazivaju Aliđun.
Do podne Ilija, od podne Alija?
- Upravo tako. Prema narodnoj tradiciji, Ilija Kuč se tačno u podne „poturčio“, odnosno islamizovao i postao Alija.
Vi u svojoj knjizi navodite da je kod muslimana postojao kult Svetog Save?
- I te kako je bio prisutan kod muslimana u Limskoj dolini, ali i na mnogo širem prostoru. Uvek su muslimani u Staroj Raškoj znali da su srpskog porekla i da su pre islamizacije bili pravoslavci. Izuzetak su samo albanski Malisori, koji su došli u jugoistočni deo Raške tokom 18. veka. Zato su čuvali i štitili manastir Mileševa kao svoju svetinju. Klanjali su se moštima Svetog Save i verovali u njihovu čudotvornost.
Vi tvrdite da je Sveti Sava zbog toga spaljen?
- Da bi im sačuvali zdravlje i zaštitili ih od uroka, mnogi muslimani su krstili svoju decu. To je bio jedan od razloga što je islamizovani Albanac Sinan-paša naredio da mošti Svetog Save budu iskopane, prenesene na Vračar i spaljene. Paša je mislio da će tako uništiti kult tog velikog srpskog prosvjetitelja i odbiti muslimane od manastira Mileševa.
Da li je uspeo?
- Izazvao je kontraefekat. Tek od tada se kult ovog svetitelja proširio na sve srpske zemlje, a muslimani su nastavili da poštuju njegov kult, posećuju i daruju Mileševu.
Turci su hteli da spale i Mileševu?
- To je 1875. htio da učini jedan turski paša, koji je s vojskom bio na putu za Bosnu. Muslimani iz okoline manastira i Prijepolja su se organizovali i stali pred pašu. Njihov predstavnik Alija Malagić zaplakao je, pao na kolena i zamolio pašu da to ne učini ovim rečima: „Aman, čestiti pašo, nemoj to da učiniš, ako za boga znaš. Nama ovaj manastir svetli kao sunce i iz ove kuće nam je blagoslov i na nas i na mal. Svako u ovoj kući dobije hleba i soli. Svakome je ona od pomoći.“ Tada je paša odustao od paljevine i rušenja Mileševe.
Postoji mišljenje da jezik kojim govore muslimani u Srbiji nije srpski nego bošnjački?
- To je srpski jezik. Pozitivni građanski zakoni omogućavaju nacionalnim manjinama mnogo šta na maternjem jeziku, što je svakako u redu. Ali, nije u redu da se sada kao maternji jezik muslimana izmišlja nekakav bošnjački jezik, kad je muslimanima to oduvek bio srpski jezik.
Šta je ispravno, Raška ili Sandžak?
- Stara Raška je kolevka srpske srednjovekovne države koju je utemeljio Stefan Nemanja, a međunarodno priznanje obezbedili su joj njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani, početkom 13. vijeka.
Otkud ime Sandžak?
- U 19. veku sandžaci su u Turskoj bili samo administrativno-upravna područja. Bilo je 290 sandžaka, raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime, osim ovog kojem se na taj način želi stvoriti neki individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore.
U balkanskim ratovima većina muslimana borila se protiv srpske vojske?
- Zato što su vekovima ubeđivani da je za sve njihove nevolje i težak život kriv srpski narod. Muslimani su smatrali da, boreći se protiv srpske vojske, brane svoja ognjišta. Međutim, srpska vojska se veoma korektno, čak prijateljski, odnosila prema muslimanima posle pobede i ulaska u ovaj kraj.
Da li je bilo odmazde?
- Ne. Naprotiv. One koji su hteli da beže u Albaniju ili Tursku srpska vojska je vraćala kući. Nije bilo paljevina, osveta i ubistava. Oprošteno je svima koji su se borili u turskoj vojsci ili u bašibozuku, ukoliko nisu činili zločine nad civilnim stanovništvom. Kralj Petar I Karađorđević u svom proglasu pred početak rata naglasio je: „Moja će vojska u Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već 1.300 godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.
Vi često navodite primjer sela Borovići, kod Sjenice.
- Meštani Borovića su se digli i krenuli za Tursku. Srbi iz susednog sela, sa starešinom Vojom Popovićem Bobovićem na čelu, stigli su i zaustavili te muslimane. Taj Popović je stao ispred njih i moleći ih da ostanu rekao: „Braćo, kuda ćete? Srbija je vaša otadžbina, a ne Turska. Kralj vam garantuje slobodu, veru i imanja. I ja lično i svi mi, vaše komšije, isto to vam garantujemo“. I muslimani iz Borovića nisu nikada nigde otišli, osim u novije vreme, kao što su i mladi iz drugih sela morali da idu u urbane sredine radi zaposlenja i školovanja.
U knjizi pišete o istaknutim muslimanima koji su se deklarisali kao Srbi.
- Pored represije, prvo turske, a zatim austrougarske vlasti, brojni muslimanski intelektualci dičili su se srpskim poreklom i uporno su se izjašnjavali kao Srbi islamske veroispovijesti. Pisali su pesme srpstvu, kao i pripovetke i romane po kojima su apsolutno pripadali srpskom etnosu i srpskoj književnosti. Karakterističan je primer Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića. Austrougarske vlasti mu nisu mogle ništa drugo, već su ga proglasile ludim. Kada je izbio Prvi svetski rat, te iste vlasti uhapsile su svih 139 učenika muslimana u mostarskoj gimnaziji. Samo su puštani oni koji su se izjasnili da su Hrvati, ali velika većina se izjasnila da su Srbi.
Muslimana je bilo i u „Mladoj Bosni“.
- Učenik Ibrahim B. Alajbegović na sarajevskom veleizdajničkom procesu islednicima je u lice rekao: „Uskoro će doći ‘Beli orlovi’. Mi ih željno iščekujemo“. Taj učenik je ubijen u zatvoru i nije dočekao tako željenu slobodu.
Vi ste u knjizi „Prilozi prošlosti Stare Raške“ napisali: „Ako su naši muslimani pre oslobođenja 1912. godine bili Turci u političkom smislu, posle rata su bili Srbi u nacionalnom smislu“. Objasnite ovaj stav.
- Najispravnije rešenje za naše muslimane jeste da budu ono što po poreklu i jeziku i jesu, a jesu Srbi islamske veroispovesti. Tada će prestati razne zloupotrebe, politikantske igre i manipulacije muslimanima, pre svega od velikog dela sopstvene elite. Strani faktor uvek računa na taj versko-nacionalni momenat za stvaranje konfliktnih situacija, koje slabe kohezionu snagu i otvaraju put za svakovrsne strane pritiske i intervencije.
Mnogi poznati muslimani smatrali su sebe Srbima!
Možete li da navedete imena najpoznatijih ljudi među muslimanima koji se, kroz istoriju, nisu odrekli svog srpskog porekla ili su otvoreno isticali da su Srbi?
- To su Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmanpašić Despotović, Mehmed Kurt, Salih Karabegović, Salih Kazazović, Ali-Riza Dautović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Osman Đikić i njegova sestra Hatidža, Smail-aga Ćemalović, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Hamid Kukić, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Derviš Šećerkadić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Osman Karabegović, Džemal i Šukrija Bijedić, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Skender Kulenović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Ćamil Sijarić, Derviš Sušić, Meša Selimović, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Emir Kusturica, Dževad Galijašević, Amir Čamdžić, Mehmedalija Nuhić i mnogi drugi.
Sudsko veće Haškog tribunala, koje je Radovana Karadžića osudilo na 40 godina zatvora, u istoj presudi posthumno oslobodilo optužbi bivšeg predsednika SRJ za ratne zločine u BiH, ali taj podatak je zataškan
BEOGRAD - Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu posthumno je oslobodio bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića optužbi za navodne ratne zločine u Bosni i Hercegovini! To proističe iz presude Radovanu Karadžiću, iako se Haški tribunal nije zvanično oglasio povodom Miloševića.
U presudi Sudskog veća, koje je bivšeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića osudilo na četrdeset godina zatvora, zaključeno je jednoglasno da pokojni Milošević nije odgovoran za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini, u periodu od 1992. do 1995. godine.
pogledajte:
- Deset godina nakon smrti Miloševića, potpuno neprimetno, slučajno ili namerno, prošla je informacija da je Milošević u presudi Radovanu Karadžiću 24. marta 2016. oslobođen optužbi za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, a sve to nalazi se na 1.303. strani presude od 2.950 strana, gotovo neprimetno i zabašureno. Verovatno neko nije želeo da se to sazna, pa su sakrili u opširnoj presudi Karadžiću - rekao je američki istraživač Endi Vilkokson za medije.
U presudi se ističe da veće smatra da nije bilo dovoljno dokaza da se Slobodan Milošević složio s planom „trajnog uklanjanja bosanskih muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorija bosanskih Srba“.
Novinar Nil Klark je na portalu Raša tudeja objavio da je jedna od najviše satanizovanih osoba našeg doba nevina i da nije odgovorna za ratne zločine koji joj se pripisuju, pa se zapitao zbog čega se ta informacija nije pojavila na naslovnim stranama svetskih medija. - Čak je i ICTY tu informaciju zakopao duboko među 2.590 stranica pratećih dokumenata uz presudu lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, koji je u martu osuđen za genocid (u Srebrenici), druge ratne zločine i zločine protiv čovečnosti - rekao je Klark.
Podsetimo, Slobodan Milošević je 1. aprila 2001. uhapšen u Beogradu, a 28. juna iste godine izručen je Haškom tribunalu. Pet godina kasnije preminuo je u zatvoru.
N. G.
Branislav Tapušković NEMA DOKAZA PROTIV MILOŠEVIĆA
Advokat Branislav Tapušković potvrdio je informaciju koja se pojavila u medijima. - Najvažnije je da u ovom postupku nisu našli nijedan dokaz da je Slobodan Milošević imao bilo kakve veze s tim zločinačkim udruženjem. Taj analitičar je zaista izdvojio iz presude sve ono bitno što Miloševića praktično čini nevinim u tom postupku za događaje u Bosni - rekao je Tapušković za medije.
Sa svih strana a nažalost i iznutra, su delovanja protiv države Srbije i jednistva srpskog nacionalnog korpusa.
To nije od juče, ali su srpski državnici, političari, naučnici i kulturni poslenici nalazili načina de se ta neprijateljska delovanja u relativnom miru kako tako amortizuju.
Ako ništa da se barem verbalno, kulturom i naučnim stvaralaštvom suprotstave svakovrsnom nasilju.
Svestan sam, piše istoričar Salih Selimović, teškog međunarodnog položaja Srbije i srpskog naroda za koji su najmanje krivi Srbi. Unapred su proglašeni krivim, jer su se suprotstavili rušenju države za koju su dali ogromne ljudske i materijalne žrtve i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
Iznutra su je rušili upravo oni kojima su srpska vojska i srpski narod doneli slobodu i time omogućili stvaranje kasnijih separatističkih republika – država koje će uz ogromnu podršku stranog faktora i razoriti bivšu SFRJ.
Istorija neće amnestirati ni Hrvate, ni Slovence, ni Muslimane od njihove separatističke i prljave borbe za razbijanje zajedničke države koja im je bila dala sve što nikada ranije nisu imali.
Dobio keca jer govori istinu – U Crnoj Gori, tom jednom oku srpskog naroda, jednom ponosu srpskog naroda, Srbi su trenutno najugroženiji od crnogorske aktuelne vlasti. Banalan je primer sa učenikom koji je dobio jedinicu zbog toga što je rekao nastavniku da je Crna Gora prva srpska država (Duklja i kasnije Zeta).
Ali, taj primer na veoma jednostavan i očigledan načim prestavlja stvarni položaj Srba u zvaničnoj Crnoj Gori. Siguran sam da većina Crnogoraca ne podržava takav odnos. Međutim, vladajuće elite su učinile sve da onemoguće otpor ili obesmisle stvarne želje i interese naroda.
Međutim, istorijske činjenice su neumoljive. Srpski etnički i nacionalni prostor je dobro poznat (Republika Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Vojna Krajina, Dubrovnik, Severozapadna Makedonija).
Aktuelne političke i kulturne elite u bivšim republikama mogu da proglašavaju sintetičke nacije i kulture i vrše nasilje nad istorijom koristeći trenutnu konstelaciju snaga i odnosa na Balkanu, ali zaboravljaju da sve što nije utemeljeno na istini i nauci ne može da traje dugo.
Imam utisak da svemu tome doprinose i neke vladajuće strukture i delovi kulturne i naučne elite srpskog naroda i Republike Srbije samim time što se jasno i glasno ne oglašavaju i ne suprotstave onim sredstvima koja su u datom trenutku moguća.
Takođe, imam utisak da se tako ponašaju prihvatajući nametnutu krivicu i mazohistički su spremni da sve prihvate i otrpe hrleći u naručje onima koji u svojim kuhinjama kuvaju crnu stvarnost srpskog naroda i pripremaju još crnju njegovu budućnost.
Дипломирани метеоролог, Миленко Јовановић, после 38 година пуног радног стажа и 17 година стажа у Агенцији за заштиту животне средине је добио отказ са места начелника за контролу ваздуха у Србији. Разлог је био потпуно невероватан – директор Агенције за заштиту животне средине, уручио му је отказ јер је Миленко урадио исправну дијагностику тренутног квалитета ваздуха у Србији. По сведочењу Јовановића, директор је сам исправљао статистичке податке како би показао да је ниво штетних честица у ваздуху прихватљив, уместо да је ризичан.
Он је истакао да је концентрација честица ПМ 2,5 И ПМ10, у ваздуху, толико велика, да наноси озбиљне здравствене последице по целокупно становниство (респираторни проблеми, малигна обољења итд).
У току разговора гост се дотакао и теме Ковид-19 пандемије и истакао да тренутно аеро загађење у оваквој ситуацији Србији представља дупли проблем. Објаснио је да су другим државама и европским престоницама тај проблем третира не због претеране бриге према људима већ због огромних додатних трошкова лечења које би узроково неквалитетан ваздух и загађена животна средина.
Шта се налази у ваздуху Србији, који су градови најзагађенији, које последице имају грађани и шта су решења сазнајте гледајући емисију.
Dvadesetih godina prošlog veka, zagrebački advokat Ante Pavelić bio je svojevrsni disident u Kraljevini SHS odnosno Jugoslaviji, borac za „hrvatsku stvar“ u toj zemlji. Disident se nakon Šestojanurske diktature 1929. godine pretvorio u pobunjenika koji je napustio zemlju i iz njenog susedstva rukovodio organizacijom „Ustaša — Hrvatski revolucionarni pokret“, koju je utemeljio u fašističkoj Italiji.
Pre radijskog proglašenja tzv. Nezavisne Države Hrvatske dana 10. aprila 1941. godine, od strane bivšeg austrougarskog pukovnika Slavka Kvaternika, „deklasiranog malograđanina“ kojeg je Krleža nazivao „karikaturom iz moje ratne proze“ — ustaše nisu imale preterano jako uporište u hrvatskom narodu, a pitanje je koliko su uporište imali i nakon toga, imajući u vidu brojnost Hrvata u Narodnooslobodilačkom pokretu i masovne prelaske domobrana u redove NOVJ tokom rata. (Mačekova Hrvatska seljačka stranka bila je daleko najpopularnija hrvatska partija. Ilustracije radi, na lokalnim izborima u tek obrazovanoj Banovini Hrvatskoj 1940. godine, HSS je pobedio samostalno u 425 od 625 opština, dok je u koaliciji sa srpskom Samostalnom demokratskom strankom pobedio u još 133 opštine.)
Za najveći „uspeh“ ustaša pre uspostave tzv. NDH, drži se Marseljski atentat u kojem je njihova „zasluga“ prilično sporna; logistički, postoji krupno pitanje uloge italijanskih i mađarskih obaveštajnih struktura u tom zločinu, bez koje ništa ne bi bilo ni moguće, a operativno, atentat je u suštini izveo bugarski nacionalista Vlado Černozemski. Ustaše su, dakako, sve „zasluge“ pripisali sebi, a posebno poglavnik Ante Pavelić, čovek krvavim slovima upisan u istoriju srpskog i hrvatskog naroda, zbog onoga što je radio tokom građanskog rata na prostoru rasparčane Kraljevine Jugoslavije, koji je buktio paralelno sa Drugim svetskim ratom, dobrim delom mimo okupatora.
E sad, podataka o ranom životu Blagoja Jovovića, koji je došao glave tom poglavniku tzv. Nezavisne Države Hrvatske, ima vrlo malo. Zapravo, osim da se rodio 1922. godine (tačan datum nije poznat) u selu Kosiću kod Danilovgrada, u plemenu Bjelopavlića, od oca Jova i majke Raduše, rođene Delibašić, ništa se drugo ne zna. O njegovom ratnom putu zna se dosta više, ali su i tu podaci oskudni, a i za ono što se zna ne može se tvrditi da je preterano pouzdano. No, opšteprihvaćeni narativ kaže da ga je april 1941. godine zatekao na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke, očigledno pod komandom generala Milana Nedića.
Nedićevo ponašanje tokom tog kratkotrajnog rata bilo je kontroverzno među nacionalno osvećenim Srbima čak i u ono doba, budući da su se redovi njegove Treće armijske oblasti slomili, da su Nemci brzo presekli našu vezu sa Grčkom i Britancima u njoj, da su već 7. aprila ovladali Skopljem, da je on jedini uspeo da izbegne zarobljavanje i da se već 19. aprila našao u Beogradu, gde je od strane Nemaca stavljen u kućni pritvor iz koga će po odluci OKH (nem. Oberkommando des Heeres; Vrhovna komanda Kopnene vojske Vermahta) biti pušten mesec dana docnije. Bilo kako bilo, legenda o Jovoviću kaže da je on bez ičije komande pucao po Nemcima, i da je za to bio odlikovan. Problem sa tom pričom je vrlo očigledan svakome ko kritički pristupa informacijama koje prima, i ko ne veruje slepo svemu što čuje.
Prvo, formalno izdavanje naređenja za pucanje po neprijatelju koji ti napada zemlju pomalo je bespredmetno; drugo, nije moguće da je komanda Treće armijske oblasti ćutala, čak iako uzmemo u obzir činjenicu da je njen komandant Nedić nešto kasnije ušao u otvorenu kolaboraciju sa okupatorom; treće, u onom haosu Aprilskog rata u kome se naša vlada neprestano selila i u kome niko nije znao čak ni gde se tačno nalaze Nemci niti dokle su došli, teško da je bilo ko mogao da razmišlja o davanju odlikovanja. Ipak, ne tvrdimo da sve to nije bilo baš tako kao što priča o Jovoviću kaže, samo ukazujemo na problematičnost tog narativa. Uglavnom, vešto izbegavši zarobljavanje i slanje u neki logor u Nemačkoj — što je bila sudbina brojnih jugoslovenskih oficira i vojnika od kojih je većina tako provela čitav rat — gospodin Blagoje Jovović se vratio u svoje rodno selo Kosić u Bjelopavlićima i, po svemu sudeći, ušao u stanje mirovanja.
Stanje mirovanja je prekinuto izbijanjem ustanka u Crnoj Gori, nakon čega je pristupio partizanima. Bio je sklopu Crnogorskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda za operacije u Sandžaku, u čijim se redovima pod komandom Arsa Jovanovića tukao protiv okupatora u Pljevaljskoj bici 1. decembra 1941. godine, koju su partizani izgubili. (U nekim izvorima pominje se da je bio komandir Kosićkog partizanskog odreda, ali to ne može biti istina jer takva formacija nije postojala; možda je postojala Kosićka četa čiji je bio komandir, ali o tome nismo uspeli da pronađemo verodostojne podatke. U svakom slučaju, postojao je partizanski odred „Bijeli Pavle“, koji je sredinom novembra meseca nakon reorganizacije transformisan u bataljon istog imena, pa je Jovović mogao biti jedan od 480 boraca te jedinice koja je učestvovala u pomenutim borbama za Pljevlje.)
Krajem te 1941. godine i pukovnik Bajo Stanišić je još uvek bio u Glavnom štabu Crne Gore, dakle u partizanima. Demonstrativno je izašao iz redova NOVJ kada su komunisti krajem te i početkom 1942. godine počeli da vrše pokolje svojih političkih neistomišljenika po Crnoj Gori i Hercegovini (ova „lijeva skretanja“ koja su osuđena od strane vrha KPJ trajala su svega nekoliko meseci, ali su posledice bile trajne, što se samog rata tiče). Nakon toga, formirao je četničku jedinicu u kojoj je bilo dosta Bjelopavlića, i to na prostoru Ostroga. Već 11. februara 1942. godine sklopio je sporazum sa Italijanima i ušao u otvorenu kolaboraciju te dobio jedan od tri sektora na koje je okupator podelio Crnu Goru (druga dva držali su Krsto Popović i Pavle Đurišić).
Bitan je za ovu priču, zato što je navodno Blagoje Jovović iz partizana istupio nakon što mu je Ivan Milutinović naredio da napadne Baju Stanišića. Da li zbilja zato što nije želeo da učestvuje u bratoubilačkom ratu (to je pomalo slab argument, imajući u vidu saradnju pomenutog Stanišića sa Italijanima, saradnju koja bi napad svakako opravdala) ili zato što mu je, po nekim izvorima, pukovnik Stanišić bio pre rata pretpostavljeni u podoficirskoj školi u Bileći — manje je važno. Važno je, međutim, da je nakon toga stupio u redove četnika Baje Stanišića i da se tukao protiv partizana (što tezu, da je iz NOVJ izašao jer nije hteo da učestvuje u bratoubilačkom ratu, potpuno obesmišljava) koji su iz Crne Gore te 1942. godine proterani. Izgleda početkom naredne, bio je postavljen za vodnika u štapskoj četi novog zapovednika Bjelopavlićke vojno-četničke brigade, kapetana Jakova Jovovića, rođaka mu.
Te 1943. godine izvesno je učestvovao u Bici na Neretvi kojom je nemački i italijanski okupator, pomognut ustašama i četnicima, pokušao da eliminiše komunistički pokret otpora, te ostvario taktičku pobedu ali strateški poraz, jer su partizani preživeli a još istovremeno i razbili četnike koji više nisu igrali presudnu ulogu u daljem toku ratu. Šta je radio od tog aprila pa narednih godinu i po dana — ne zna se. Gde je bio oktobra 1943. tokom napada Pete proleterske crnogorske brigade na Ostrog u koji je Stanišić preselio svoj štab, i u kojem je izgubio život? Uostalom, u onom ratnom vihoru i haosu, ko zna gde se nalazila štapska četa Bjelopavlićke vojno-četničke brigade!
Zna se, međutim, da je septembra 1944. bio pridodat delegaciji JVuO koja je malim brodom „Tender“ krenula iz Kotora put Taranta, put Italije na pregovore sa Englezima (jula meseca 1943. kralj je smenio Musolinija sa položaja predsednika vlade, nakon uspešne savezničke invazije na Siciliju, a septembra te godine počeo je prodor ka Napulju pa je Italija je promenila stranu u ratu; u trenutku kada je Jovović stigao u Taranto, Rim je bio oslobođen a uspostavljena Gotska linija nemačke odbrane u severnoj Italiji, na kojoj su se vodile ogorčene borbe). Na čelu delegacije, bio je Dušan Vlahović, dok mu je zamenik bio Jakov Jovović; dočekao ih je jedan američki kapetan, ali su svi razgovori sa Saveznicima što se četnika tiče bili suvišni nakon Teheranske konferencije zaključene 1. decembra prethodne godine na kojoj je odlučeno da se (što zbog česte kolaboracije sa okupatorom, što zbog pasivnosti JVuO i njene praktične beskorisnosti za savezničku stvar) partizanima pruži operativna i materijalna pomoć.
(Suprotno uvreženom mišljenju, Staljin je bio skeptičan u vezi sa podrškom Titovim partizanima, i generalno nije bio oduševljen takvim razvojem događaja, verovatno računajući da će za SSSR biti dugoročno bolje da Crvena armija „oslobodi“ Jugoslaviju. Potonji događaji i samostalni put SFRJ idu u prilog tome.) Gospodin Jovović se više nije vraćao u zemlju tokom rata, već je do kraja tog sukoba boravio u raznim izbegličkim logorima u Italiji. U tom periodu je upoznao i Randolfa Čerčila, sina čuvenog oca. Bio je blizak ljudima u britanskoj Tajnoj obaveštajnoj službi (MI6), posebno jevrejskoj zajednici u njoj, od koje je saznao da izvesni krugovi u Katoličkoj crkvi skrivaju i „pacovskim kanalima“ izvlače brojne ratne zločince iz Evrope, pa tako i ustaše.
Pa tako i Pavelića, za kojeg su ga neimenovani Jevreji navodno obavestili da je već prebačen u Argentinu. U tom trenutku, počinje kod njega da se zameće misao o atentatu koji će ga načiniti srpskim herojem. Međutim, postoji jedan problem sa tim u vezi, a on je ozbiljan jer je hronološki. Naime, romantizovani narativ o atentatu na Pavelića kaže, da je Jovović septembra meseca 1947. godine isplovio iz Đenove za Buenos Ajres u neumornu desetogodišnju potragu za Pavelićem. Ako je istina da je tada otišao, onda je ili bio obmanut ili priča da mu je dojavljeno da je „poglavnik“ u Argentini uopšte nije istinita.
Jer, Pavelić se u tom trenutku skrivao u jednom jezuitskom manastiru kod Napulja, a u Buenos Ajres stigao tek 6. novembra 1948. godine, na italijanskom brodu „Sestrijere“, koristeći se lažnim putnim ispravama Crvenog krsta na mađarsko ime Pal Aranjos, ili na ime Pablo Aranhos. Nakon toga, živeo je u Argentini pod starim pseudonimom Antonio Serdar (Jugoslavija će još 1951. tražiti od Argentine da izruči Pavelića, ali će Huan Peron odgovoriti da lice pod tim imenom ne živi u njegovoj zemlji), pod kojim će se sa Milanom Stojadinović sastati 1954. godine i „rešiti istorijski sukob između Srba i Hrvata“ (ovo je navodno zakuvala baš Jugoslavija sa ciljem da razbije jedinstvo ustaškog pokreta u emigraciji, što je i uspela, jer je Pavelić nakon toga zbilja pao u očima hrvatske emigracije), i pod kojim će ga Blagoje Jovović, uslovno rečeno, pronaći početkom 1957. godine.
U međuvremenu, Jovović je postao imućan čovek u Argentini (u koju je izvesno i sam otišao da bi pobegao od komunista), napredovavši od kamenoresca preko konobara i mornara do hotelijera i trgovca (kasnije će koristiti svoj imetak da utemelji i finansira crkvenu opštinu „Sveti Sava“, biće jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović“ te član uprave Društva „Njegoš“).
Pavelić, međutim, nije otkriven slučajno niti nakon opsežne potrage, već zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu (koji se takođe možda zbog ratnih zločina skrivao u Južnoj Americi) koji je dojavu dostavio svom prijatelju Jovi Džonjeviću, koji je to preneo Jakovu Jovoviću, koji je potom organizovao atentat. Blagoje se dobrovoljno prijavio za neposrednog izvršioca, a naknadno mu se priključio Milo Krivokapić. Sama dojava nije pominjala ime pod kojim živi Ante Pavelić, već samo gde se nalazi i kuda se kreće. Plan je bio, da se atentat izvrši 9. aprila, dan pre godišnjica uspostave tzv. NDH, u naselju Palomar u predgrađu Buenos Ajresa, gde je „poglavnik“ živeo. No, slučaj je hteo, da je ovaj tog dana iz kuće izašao sa ženom i kćerkom, pa je sve odloženo za sutradan.
A sutradan je bila godišnjica onog radijskog govora Slavka Kvaternika, koja je bila uvod u tutnjavu nemačkih tenkova Zagrebom (Kvaternik je svoj govor na Radio-Zagrebu održao u 16 časova i 10 minuta, a Vermaht je u hrvatsku prestonicu ušao sat vremena kasnije). Važan dan, simboličan, koji je ustaška emigracija obeležila raznim manifestacijama. Nakon toga, u 9 časova uveče, Jovović (sa šeširom na glavi i naočarima bez stakla) je pratio Pavelića nakon što je ovaj izašao iz autobusa; tu je negde bio i Krivokapić. Pavelić je to osetio i zapucao na svog prvog pratioca, ali je metak prošao kroz kaput.
Evo šta o svemu tome sam Blagoje Jovović kaže u knjizi Tihomira Burzanovića „Dva metka za Pavelića“: „Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… počeo da viče: — Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku! Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.
Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi! Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.
Neko viče: — Jure, Jure! I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo? Onako zadihan, govorim im: — Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo! Taj je lud ili pijan — vičem da me i oni sa prozora čuju. Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.“
Legenda, da je Pavelić molio za život, prema ovom svedočenju — laž je. U svakom slučaju, Jovović i Krivokapić su nakon atentata pobegli u različitim pravcima, argentinska javnost je saznala za događaj kao i za Pavelićev identitet, odmah se počelo govoriti o njegovim strašnim zločinima, a policija — koja nakon Peronovog pada 1955. više nije bila toliko blagonaklona — počela je da ispituje Pavelića koji nije mogao biti operisan zbog dijabetesa, tako da su mu metak u ramenu i kičmenoj moždini ostali u telu.
Na pitanje u koga sumnja, ovaj je rekao: „Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!“ Ova Pavelićeva tvrdnja oštro se negira u srpskim nacionalnim krugovima, a i za nju ne postoje dokazi. Ipak, ona nije nemoguća, uprkos ratnom putu Blagoja Jovovića, i ma koliko malo verovatna bila. Kada se jednog dana otvore tajni arhivi, znaćemo više. Sa druge strane postoji i Pavelića navodna izjava data argentinskim novinarima, da se „iza ovog krije druga ličnost“. Bilo kako bilo, u našim se nacionalističkim krugovima može čuti i sledeće: da Titova Jugoslavija od momenta ranjavanja pa do smrti Pavelićeve nikada nije tražila izručenje ovog zlikovca koji je osmislio i sproveo genocid nad srpskim narodom, te da je UDBA sve zamaskirala pričom da to i nije Pavelić.
Ovo je notorna laž. Jugoslavija je, zapravo, kao što smo mogli da vidimo, izručenje tražila još 1951. godine, a nakon atentata ga je momentalno ponovila. Šta više, dalji put Pavelićev uslovljen je bio upravo jugoslovenskim zahtevom za izručenje: dobivši dojavu da će ga Argentina uhapsiti i predati Jugoslovenima, Pavelića su pristalice kolima 23. jula tajno prebacile u Čile, preko graničnog prelaza Rio Galeros. Narednog dana stigao je u Punto Arenas gde je ostao dva meseca, nakon čega je 29. septembra avionom prebačen u Španiju kojom je vladao Fransisko Franko.
Međutim, ništa mu od toga nije spasilo život jer je 29. decembra 1959. godine u 3 časa i 55 minuta umro od posledica ranjavanja. Sahrani je prisustvovala porodica i manji broj ustaša. Što se Blagoja Jovovića tiče, on se u otadžbinu prvi put nakon 1944. vratio 1999. godine. Tada je posetio rodno selo Kosić, kao i manastir Ostrog gde je mitropolitu Amfilohiju Radoviću saopštio da je upravo on čovek koji je ubio Pavelića; šira javnost je za njega tek tada saznala. Umro je 2. juna te godine u Rosariju, svega nekoliko meseci nakon posete Crnoj Gori.
Zdravstvene vlasti indirektno su priznale ovo zastrašujuće saznanje kada su još 1950. javno naveli da rubeola (koja je jedan od sastojaka ovog vakcine) uzrokuje autizam. O ovome nećete čuti u masovnim medijima, međutim ‘Federalni sud za vakcine’ (The federal Vaccine Injuri Compensation Program) opet je u tajnosti priznao da MMR vakcina (kombinacija malih boginja, zaušaka i rubeole) zaista, uzrokuje autizam.
U nedavno objavljenom rešenju, potpuno cenzurisanim za javnost, dečak Rajan dobio je na stotine hiljada dolara, nakon što je sudski utvrđeno da je MMR vakcinu dovela do potvrđene dijagnoze encefalitisa, a kasnije i do autizma, piše Huffington Post. Desetogodišnji Rajan Mojabi prvo je oboleo od encefalopatije (upale mozga) par dana nakon što je 2003. godine primio dozu MMR vakcina, a dokazano je da je nakon toga oboleo od autizma.
„Rajan je pretrpeo povredu od Zakonom određene vakcine – a to je encefalitis u roku od 5 do 15 dana, od dana kada je primio vakcinu,“ priznalo je američko ministarstvo zdravstva i socijalne zaštite (HHS). ‘Ovaj slučaj prikladan je za novčanu naknadu‘, dodaje se u obrazloženju Suda.
Međutim, iako su i američka Vlada i Sud priznali da je MMR vakcina uzrokovala encefalitis, oni javno ne žele istupiti, a ne žele ni dokumente dati na uvid javnosti, pa je jasno da se nešto skriva od očiju javnosti. Kad bi dokumente dali na uvid morali bi i javno priznati da vakcina uzrokuje autizam, kao što su to bili prisiljeni učiniti u Engleskoj.
No, američkoj javnosti dovoljno je i to da je Sud priznao teška oboljenja dečaka Rajana nakon prijema vakcine, pa je ova vest odjeknula kao bomba za sve one koji godinama pokušavaju ‘roditeljima’ otvoriti oči.
Koliko je dece nakon vakcinacije obolilo od encefalitisa, meningitisa, autizma, astme i drugih poremećaja nakon vakcinacije, a da roditelji iz neznanja to nisu povezali sa vakcinom? Samo jedan izrazito mali broj ljudi čija deca obole, odlučuju se na mukotrpnu borbu sa sudovima i farmaceutskom industrijom i tu je ključ svega. Neznanje javnosti o mogućim komplikacijama obeshrabruje roditelje u borbi protiv farmakomafije.
Zbog toga se toliko radi na zataškavanju te direktne veze vakcine i autizma te mnogih drugih neuroloških poremećaja, upozorava Natural News. Već je potvrđeno da MMR izaziva autizam u Engleskoj ali vi ne znate ništa o tome! Zapravo, šokantno je i neverovatno koliko mediji prećutkuju vesti koje nisu u skladu sa korporativno-naučnim prevarama. Skriveni dokumenti koji su više od 20 godina bili uklonjeni od javnosti potvrđuju da MMR vakcinu protiv zaušaka, boginja i rubeole, koje je našla svoje mesto u obaveznom kalendaru vakcinisanja, zapravo uzrokuje autizam, a supervizori, direktori, farmaceuti i Vlasti zemalja itekako su s time upoznati.
Naime, nakon što su u Engleskoj podneli zahtev za izdavanjem dokumenta, po zakonu na pravo informacija, englesko Ministarstvo zdravlja bilo je prisiljeno dati poverljive dokumente iz kojih proizlaze detalji izvornog odobrenja ovog vakcine iz 1980. godine. Ti dokumenti pokazali su da široko rasprostranjeno vakcinu jednog od najvećih proizvođača vakcine u svetu, kompanije Glako Smith Kline koje je proizvelo spornu MMR vakcinu uzrokuje nuspojave poput encefalitisa (upale mozga) i autizma, a što je najbolje iz dokumenta se jasno vidi da je proizvođač o tome jasno obavešten još davnih godina. Zabrinuti da britanska Vlast namerno zadržava informacije daleko od očiju javnosti o MMR vakcini, FIOA (Freedom of Information Act) podneo je zahtev za ovim dokumentima. A učinili su to, jer je uočeno da ogroman broj vakcinisane dece sve više oboleva od crevnih obolenja, bolesti mozga i autizma koji se od pre povezuju s ovim vakcinom. Na žalost, njihov zahtev bio je u potpunosti opravdan jer dokumenti jasno pokazuju da vakcina uzrokuje autizam. ‘Kada su se dogodili slučajevi teške upale mozga, autizma i drugih neželjenih efekata, Ministarstvo zdravlja je platilo odštetu’, priznala je Tina Cheatham, savetnica administratora ‘Uprave za zdravstvene usluge’ američkog Ministarstva zdravstva i socijalne brige, novinarki Sharil Attkisson s CBS News. ‘Encefalopatija izaziva autistične napade i autistično ponašanje kod dece, ali i izaziva sve druge bolesti koje su s autizmom povezane’. Zdravstvene vlasti indirektno su priznale ovo zastrašujuće saznanje kada su još 1950. javno naveli da rubeola (koja je jedan od sastojaka ovog vakcine) uzrokuje autizam.
Ovo priznanje je od izuzetne važnosti za sve roditelje koji u ovom trenutku u Hrvatskoj ne mogu odlučivati hoće li vakcinisati svoje dete ili ne, jer encefalopatija, odnosno skupni naziv za oboljenje mozga uzrokuje autizam i vrlo je česta nuspojava ovog vakcine – što se navodi u poverljivim dokumentima koji su nakon 20 godina izašli na svetlost dana. Farmaceutska kompanija Glak oSmithKline, u saradnji sa britanskom Vlada, tajili su ove dokumente, čak i onda kada je dr. Andrev Vakefield izneo u javnost stravične brojke koje su dokazale uzročno-posledične vezu MMR vakcina sa autizmom. Takvo ponašanje jasno dokazuje planski namješteno trovanje i razbolijevanje čovečanstva koje provode farmaceutske industrije u dogovoru sa svetskom Vladom. ‘Rubeola (kongenitalni sindrom rubeole), jedan je od retko dokazanih uzročnika autizma’, rekao je dr. Valter A. Orenstein– bivši pomoćnik glavnog hirurga i direktor Programa nacionalne imunizacije u 2002. godini – u pismu britanskom glavnom medicinskom oficiru, vrhovnom šefu Odjeljenja za zdravstvo. ‘Virus rubeole je jedan od retkih poznatih uzroka autizma’, izjavio je CDC na svojim internetskim stranicama pod, FAK ‘(frekuentli asked kuestions, često postavljana pitanja) o MMR vakcinama i autizmu. Dr Džuli Gerberding, koja je trenutno voditeljka odeljenja za vakcinaciju u farmaceutskoj kompaniji Merck, priznala je da deca mogu nakon vakcinacije razviti autizam. Najmanje 20 posto slučajeva autizma izazvanih vakcinom povezani su sa mitohondrijsku disfunkcijom itd., No uprkos ovim priznanjima javnost nije otvorila oči i svoju decu bez razmišljanja predaju u ruke ovih zastrašujućih eugeničara, piše kopp.online.
