Eng.
Nekoliko poslednjih slučajeva oduzimanja dece od svojih bioloških ili hraniteljskih porodica otvorilo je niz pitanja ali i dalo niz odgovora. Iako je, sada već tradicionalno, trend da se od istine beži pokušaćemo da je približimo što većem broju čitalaca jer bolja je i istina koja škodi nego laž koja pomaže.
Prvo, koji je zajednički imenitelj, oduzimanja dece od svojih bioloških roditelja kao što je to na primer slučaj porodice Trkulja (u momentu oduzimanja devojčica je imala samo 6 godina), hraniteljske porodice kao što je to na primer slučaj prof. dr. Mila Alečković (ne manje važno – univerzitetski predmeti koje predaje Psihologija ličnosti, Psihopatologija ličnosti, Antropologija ličnosti, Kognitivna neuro psihologija, Psihologija stvaralaštva, Psihološke škole i pravci, Psihologija učenja 2, Psihologija manipulacije …), i sigurno ne poslednji slučaj porodice Milojković (oduzimanje bebe stare svega 20 dana)?
Na prvi pogled svi gore pomenuti slučajevi ne mogu se staviti u istu ravan osim u jednom – načinu na koji su deca oduzeta. Ne manje važno a čime ćemo se ozbiljnije pozabaviti zašto i zbog čega? Pitanje motiva je osnovno pitanje od koga se polazi u svakoj iole smislenoj istrazi koja teži da rasvetli na primer zločine sa margina sa koje su i došli. To svaki iskusni krivičar ili istraživački novinar zna.
Jedni su siromašni, drugi ne oskudevaju; neki su možda politički angažovani, drugi nisu; jedni su eksponirani u javnosti, drugi to uopšte nisu. Dakle šta je to što spaja ne samo ove slučajeve oduzimanja dece iz porodica u kojima su ista rasla i kojima nije manjkalo ljubavi i topline?
Odgovor je NAČIN na koji su oduzeta. U svim slučajevima (ne samo ovde pomenutim) način oduzimanja dece je isti a isti je vrlo surov i žestoko krši dečja prava kako po domaćem zakonodavstvu još više po međunarodnim standardima i konvencijama a čijih je i Srbija potpisnik. O pravima roditelja i hranitelja da i ne govorimo ali ćemo i o tome naravno govoriti jer ćutanje nije dostojno čoveka.
Ako se malo bliže upoznate kako se deca oduzimaju primetićete da je „postupak“ vrlo neuobičajen za ovo područje ali jeste uobičajen za model oduzimanja dece u sistemu ozloglašenog Barnevernet sistema karakterističnog za Skandinavske zemlje pre svega, naročito Norvešku koja je od ovoga napravila pravi vrlo unosan i neverovatno profitabilan biznis ali i mnogo više od toga. Jedan tekst na ovu temu svakako nije dovoljan u odnosu na količinu podataka do koje se došlo istragom koja svakodnevno donosi nove detalje a koji su predugo skrivani daleko od očiju obične javnosti.
Način kako se oduzimaju deca je, po pravilu i gotovo uvek, vrlo sadistički, bez trunke empatije a o samoj „brizi o deci“ nema ni govora, kao ni o tome da se radi o „najboljem interesu deteta“. Ne može biti najbolji interes nikoga da doživljava preteške psihološke traume koje će nesumnjivo doživotno ostaviti traga na detetu, roditeljima i onima koji se staraju o njima. Međutim, te prvobitne psihološke traume vrlo nasilnog oduzimanja dece (ako za time uopšte ima potrebe), samo je mala kap u moru onog što sledi nakon toga sa decom oduzetom na takav način.
Da je „život deteta ugrožen“ nekom procenom nekoga ko u životu nije video dete koje oduzima ili zbog „anonimne prijave“ nekoga čiji se identitet i ne može ustanoviti ili se krije, floskule su i prazne mantre koje se ponavljaju u svim ovim slučajevima. U Srbiji ih aminuje Dragan Vulević, alfa i omega oduzimanja dece u Srbiji iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja, koji je više puta u javnim nastupima i sam menjao „svoje“ mišljenje.
Jedan od njegovih intervju-a koji ovo potvrđuje možete naći i u Večernjim Novostima u članku pod nazivom „Država godišnje oduzme 500 dece“, autor: V. Crnjanski Spasojević od 17. januara 2016. godine. U istoimenom članku on objašnjava pod kojim uslovima se deca mogu oduzeti iz primarnih porodica, kao i koliko dece godišnje oduzmu Centri za socijalni rad, a koliko bi zaista moglo, navodeći cifru od čak 400.000 godišnje (toliko se dečjih dodataka dodeljuje, pa je on tu izveo paralelu) a da je to sada samo oko 1.000. On takođe napominje da se roditelji gotovo uopšte i ne žale na Odluke Centara i Rešenja koja on potpisuje sada, čini se kao na filmskoj traci.
„Slučajevi u kojima se roditelji bore da dobiju nazad svoje dete u Srbiji nisu toliko česti jer se kod nas deca izmeštaju iz porodice samo u krajnjoj nuždi, ukoliko roditelji kontinuirano rade na njihovu štetu, zanemaruju ih, zlostavljaju, krše njihova prava, ugrožavaju im zdravlje i bezbednost.“ – kaže Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. „Ti roditelji praktično sami sebe na neki način diskvalifikuju i ne pokazuju interesovanje da vrate decu. Na odluke centara o privremenom izmeštanju Ministarstvo, kao drugostepeni organ, dobije tek 10-20 žalbi godišnje. Na odluke suda o trajnom oduzimanju, žalbi je još manje.“ – navodi u ovom kontradiktornom tekstu Dragan Vulević.
U istoimenom tekstu Dragan Vulević kaže da „se Srbija razlikuje od ostalih evropskih zemalja, posebno Norveške, koju su u poslednje vreme potresali talasi nezadovoljstva i protesti zbog prekomernog i neselektivnog oduzimanja dece“ ali ne kaže otkud nepregledni spiskovi njegovih zaposlenih na listama saradnika Norveškog ozloglašenog Barnevernet-a, do kojih se u istrazi došlo, zatim kakva je veza komercijalnih nevladinih organizacija, udruženja, pravnih i privatnih lica sa Centrima za socijalni rad, ko, kada, kako i pod kojim uslovima sklapa Ugovore o „međunarodnom posredovanju za usvajanje dece“ i u kom svojstvu, kome se sve dostavljaju podaci o deci i zašto, dalje, zašto se prosleđuju podaci Norveškoj i Norveškom Barnerernet-u, ZAŠTO se prosleđuju podaci Univerzitetskoj bolnici Severna Norveška (The University Hospital Nord-Norge) koja je deo Helse Nord RHF? Kome se još sve i ZAŠTO prosleđuju podaci? On ne kaže da su u pitanju čisto komercijalne firme niti šta se sve krije iza toga. A krije se i previše toga…
Na priloženoj slici je psiholog gradskog centra za socijalni rad Smilja Igić kao pošiljalac date, ujedno i suvlasnik profitabilne, komercijalne organizacije pod nazivom „Crisis Centre for Men Serbia“ („Krizni centar za muškarce“), a koja se pojavljuje i u drugim vidovima različitih organizacionih oblika. Na ovoj listi se mogu videti i pronaći i drugi zaposleni u centrima za socijalni rad. U interesu deteta? Ili u interesu profita? Možda u interesu poboljšanja demografske slike Norveške? Jedna slika govori više od hiljadu reči, pogledajmo je dobro:
Koje su to „nevladine organizacije“ u pitanju, koje agencije za takozvano „posredovanje za međunarodna usvajanja dece“ („Adoptionscentrum“ iz Švedske, „Atid Hayeladim“ iz Izraela i nebrojene druge, koje se, zbog limitiranosti teksta na žalost se neće pojaviti u ovom članku, a koje niču kao pečurke posle kiše i koje posećuju Centre za socijalni rad ugovarajući ŠTA?), su pitanja od opšteg, dakle javnog interesa i neshvatljivo je da ti Ugovorni odnosi budu toliko zavijeni velom tajne. Čim se nešto toliko skriva, znači da tu nešto debelo nije u redu jer, da je u redu, ne bi se skrivalo. A previše se toga skriva.
Ko to sve ima pristup dati (podacima) nesumnjivo najosetljivijih kategorija stanovništva tj. dece? Neka od njih, proverom je utvrđeno, čak nisu ni upisana u bazi APR-a, a pojavljuju se kao ugovarači sa centrima za socijalni rad vezano za usvajanje dece. Nažalost, ti Ugovori nisu dostupni javnosti, samo manji deo jeste. Zato se zašlo još dublje i počela je da pristiže data iz baza podataka zemalja koja posećuju naše centre i onda je počela da se otvara Pandorina kutija. U narodu se kaže: „Ko laže taj i krade…“ Svako može da priča šta poželi, ali samo retki činjenično potkrepe svoje reči saznanjima do kojih dolaze. Pa hajde da počnemo.
Najbolje čuvana tajna jeste tajna da su deca uveliko postala vrlo profitabilan biznis, a sve preko onih koji bi bar deklarativno trebalo da se brinu o njima.
Prateći tragove novca ovog vrlo profitabilnog biznisa sa decom, došao sam u posed vrlo interesantnih informacija o tome šta se zapravo dešava sa decom koja se oduzimaju od roditelja pod različitim izgovorima, zašto se to radi i zašto je oduzimanje dece od njihovih bioloških roditelja ili hranitelja u drastičnom porastu, kao i zašto je uključeno baš toliko mnogo privatnih agencija, pre svega “za međunarodno posredovanje pri usvajanju dece”, nevladinih organizacija, formalnih i neformalnih udruženja, grupa, grupacija, drugih pravnih subjekata, ali i privatnih lica, kao i u čemu se zapravo ogleda njihova tako čvrsta veza sa, pre svega Centrima za socijalni rad ali i psihijatrijskim ustanovama, i nadalje sa, ostalim institucijama sistema. A taj sistem trebalo bi da štiti decu i njihova prava, a ne da ih ugrožava o čemu će biti više reči u narednom tekstu, gde će taksativno biti nabrojano koja su sve prava ne samo pogažena, već smrskana u paramparčad, kao i za ljudski mozak gotovo neverovatno nehumano i nečovečno postupanje prema deci, postupanja koja su ne samo teška krivična dela već su čak i gora od zločina činjenih od strane nacističkih struktura. Ali i tu se u istrazi došlo do konkretnih činjenica, koje će biti prezentovane javnosti i koja traže odgovore – ne samo od institucija, već od svakog pojedinačnog građanina.
Vi možete ući u najcrnju sobu punu zla, punu tame i upaliti jednu vrlo malu sveću i momentalno tama beži. Ali obrnuto ne možete učiniti. Možete ući u veoma osvetljenu sobu punu istine i mudrosti, pravičnosti i zadovoljstva, zdravlja i harmonije sa univerzalnom snagom; možete uzeti bilo koju količinu tame i otići u tu veoma osvetljenu sobu i nećete imati nikakvog efekta – reče jedan pametan čovek. Pa hajde onda da upalimo tu malu sveću…
Hajde prvo da ispratimo sve konekcije i sve novčane tokove, sve uključene fondove i fondacije, takozvane nevladine organizacije a koje su povezane sa nacionalnim centrima za navodnu dobrobit dece uključenih u ovaj megabiznis.
Ovom prilikom želim da vam predstavim jedan manji deo podataka i informacija do kojih sam došao u ovoj istrazi:
Pet glavnih igrača kontroliše dve trećine norveškog tržišta za decu. Neki od njih su u vlasništvu fondova registrovanih u Londonu, Guernseiu i u Švajcarskoj. (Gernzi je ostrvo u engleskom kanalu blizu obale Normandije.)
Slučaj: Međunarodno trgovanje decom – “Dobrobit dece” koja ostvaruje milijarde čistog profita godišnje
Kako vlada troši sve više i više novca za navodnu dobrobit dece, nordijski socijalni giganti su u velikoj meri i uveliko izašli na otvoreno tržište.
Polovina od 20 kompanija sa najvećom zaradom u 2016. godini je u vlasništvu pet glavnih grupa.
Njihove kompanije za “dobrobit” dece su ostvarile ukupan promet od 3,2 milijarde u 2016. godini. To čini oko dve trećine ukupnog prometa u industriji, svih kompanija koje, prema nalazima iz Brønnøisund registra, posluju u tzv. brizi o deci.
Četiri grupe kontrolišu strani investicioni fondovi.
- Švedski gigant Humana je u poslednjih nekoliko godina prisvojio i postao vlasnik devet norveških kompanija. Poslednja investicija je napravljena 2016. godine kada su kupili uspešnu KOA grupu za 190 miliona. Humanu pak kontroliše Argan Capital iz Londona (UK, Ujedinjeno Kraljevstvo).
- Švedski tim za socijalnu zaštitu Tim Olivia AB poseduje šest norveških kompanija za zaštitu dece, kao i kompanije u zdravstvu i negu osoba. Ova Grupa je kontrolisana od strane Fonda za nabavku pod nazivom Procuritas, koja je registrovana u Švedskoj, Gernzi-ju i Švajcarskoj. Gernzi je dobro poznat poreski raj, dok je Švajcarska 2016. godine bila četvrta na Okfamovoj lista poreskih rajeva.
- Aleris Ungplan & BOI je najjači i najveći norveški igrač za decu i kontroliše ga švedska investiciona kompanija Investor, koja je u vlasništvu snažne i moćne finansijske porodice Vallenberg. Investitor poseduje EQT fondaciju. Aleris je samo u 2016. godini ostvario promet od skoro dve milijarde, 60 procenata zarade dolazi od tzv. “brige za decu”.
- Unicare Small Units je u vlasništvu Britanskog akvizicionog fonda G Square Capital, koja takođe kontroliše niz zdravstvenih ustanova kao i kompanija za brigu o deci i negu lica a sve preko i kroz Care Holdco AS.
- Dodatak, norveška grupa Aberia, u vlasništvu multi-milijardera braće Kristian i Roger Adolfsen (Kristijana i Rodžera Adolfsena) ima pristojnu podršku od strane ove prave industrije za navodnu brigu o deci.
Ovde je predstavljen jedan manji deo, dok će se liste saradnika hobotnice zvane Barnevernet, kako iz Srbije, Crne Gore tako i drugih zemalja (a spisak je poduži a data pristiže neprestano) objavljivati sekvencijalno, kao i metodologije koje se primenjuju kao i načini njihovog rada, koji će pokazati o kakvoj se to zapravo brizi o deci radi.
*
Sledi slučaj nezakonitog, protivpravnog i vrlo brutalnog oduzimanja maloletne M.T. (šest godina) od njenih bioloških roditelja, sa svim podacima do kojih se došlo, a od kojih su neki i previše bizarni, koji do sada nikada nisu bili predstavljeni javnosti: podaci, svedočenja i informacije na koje javno mnjenje Srbije, regiona i sveta zasigurno neće ostati ravnodušni sve da to i želi…
(Autor je istraživački novinar Međunarodne (IFJ) i Evropske Federacije Novinara (EFJ)) – Duško Velkovski – Investigative Journalist
Objavljeno u štampanom izdanju lista Geopolitika (Geopolitics), mart 2018, broj 106, na stranama: 65, 66, 67
Norwegian foster family sexually abuses 6-year-old, mother seeks help
Ukoliko ste voljni i želite da podržite nastavak istraživačkog rada na ovom slučaju koji zahteva puno rada, sredstava, resursa, ljudi, to možete učiniti OVDE
Milan Malenović – novinar, zamenik glavnog i odgovornog urednika Lista Protiv Mafije:
“Deo rezultata ovih istraživanja objavljujemo u Magazinu Tabloid broj 103 od 22. februara 2018. u tekstu “Belo roblje na crnom tržištu”. Pomozite kolegi Velkovskom da nastavi istraživanja.”
To možete učiniti OVDE
“MODERNI DANAK U KRVI: Nekada su nam uzimali bebe odmah posle porođaja, danas im je draže da kupuju decu u predškolskom uzrastu.
U saradnji sa Duško Velkovski Tabloid nastavlja istragu ko kupuje srpsku decu kao belo roblje.”
DECA KAO NAJPROFITABILNIJI BIZNIS – REZULTATI ISTRAGE (deo)
Treba mi pomoć i podrška kako bi se nastavilo istraživanje i istraga o međunarodnoj trgovini decom pod plaštom zakona jer se istraga proširila na više zemalja.
Došao sam u posed veoma velike količine podataka.
Prateći tragove novca ovog vrlo profitabilnog biznisa sa decom, u posedu sam vrlo interesantnih informacija o tome šta se zapravo dešava sa decom koja se oduzimaju od roditelja pod različitim izgovorima, zašto se to radi i zašto je u drastičnom porastu oduzimanje dece od njihovih da li bioloških roditelja ili hranitelja, kao i zašto je uključeno baš toliko mnogo privatnih agencija pre svega “za posredovanje međunarodnih usvojenja dece”, nevladinih organizacija, formalnih i neformalnih udruženja, grupa, grupacija, drugih pravnih subjekata i privatnih lica kao i u čemu se ogleda zapravo njihova tako čvrsta veza sa pre svega Centrima za socijalni rad.
Ova istraga košta izuzetno puno i ja sam uložio sve što sam imao.
Treba mi vaša pórška da nastavim istragu koja se tiče vaše dece. Ako to ne želite potpuno vas razumem jer niste ničime pomogli ni porodici koja je previše postradala a puna su vam usta iste.
Hoću da ispratim sve konekcije i sve novčane tokove, sve uključene fondove i fondacije, takozvane nevladine organizacije koje su povezane sa nacionalnim centrima za navodnu dobrobit dece uključenih u ovaj mega biznis.
Bez vaše pomoći, to dalje neće biti moguće.
Prezentovao sam vam već određena saznanja a sada bih želeo da vam predstavim jedan manji deo podataka i informacija do kojih sam došao u ovoj istrazi:
Pet glavnih igrača kontroliše dve trećine norveškog tržišta za decu. Neki od njih su u vlasništvu fondova registrovanih u Londonu, Guernseiu i u Švajcarskoj. (Gernzi je ostrvo u engleskom kanalu blizu obale Normandije.)
Slučaj je: Međunarodno trgovanje decom – “Dobrobit dece” koja ostvaruje milijarde čistog profita godišnje.
Kako vlada troši sve više i više novca za navodnu dobrobit dece, nordijski socijalni giganti su u velikoj meri i uveliko otišli na norveško tržište.
Polovina od 20 kompanija sa najvećom zaradom u 2016. godini je u vlasništvu pet glavnih grupa.
Njihove kompanije za “dobrobit” dece su ostvarile ukupan promet od 3,2 milijarde u 2016. godini. To čini oko dve trećine ukupnog prometa u industriji, prema nalazima svih kompanija koje, prema Brønnøisund registru, posluju u tzv brizi o deci.
Četiri grupe kontrolišu strani investicioni fondovi.
• Švedski gigant Humana je u poslednjih nekoliko godina prisvojio i postao vlasnik devet norveških kompanija. Poslednja investicija je napravljena 2016. godine kada su kupili uspešnu KOA grupu za 190 miliona. Humanu pak kontroliše Argan Capital iz Londona (UK, Ujedinjeno Kraljevstvo).
• Švedski tim za socijalnu zaštitu Tim Olivia Ab poseduje šest norveških kompanija za zaštitu dece, kao i kompanije u zdravstvu i negu lica. Ova Grupa je kontrolisana od strane Fonda za nabavku pod nazivom Procuritas, koja je registrovana u Švedskoj, Gernzi i Švajcarskoj. Gernzi je dobro poznat poreski raj, dok je Švajcarska 2016. godine bila četvrta na Okfamovoj lista poreskih rajeva.
• Aleris Ungplan & BOI je najjači i najveći norveški igrač za decu i kontroliše ga švedska investiciona kompanija Investor, koja je u vlasništvu snažne moćne finansijske porodice Vallenberg. Investitor poseduje EQT fondaciju. Aleris je samo u 2016. godini ostvario promet od skoro dve milijarde, 60 procenata zarade dolazi od “brige o deci”.
• Unicare Small Units je u vlasništvu Britanskog akvizicionog fonda G Square Capital, koja takođe kontroliše niz zdravstvenih i kompanija za brigu o deci i negu lica sve preko i kroz Care Holdco AS.
• Dodatak, norveška grupa Aberia, u vlasništvu multi milijardera braće Kristian i Roger Adolfsen (Kristijana i Rodžera Adolfsena) ima solidnu podršku od strane ove prave industrije za navodnu brigu o deci.
PROMOTED CONTENTOvde je predstavljen manji deo a liste saradnika hobotnice zvane #Barnevernet kako iz Srbije, Crne Gore tako i drugih zemalja (a spisak je poduži) objavljivaču sekvencijalno kao i metodologiju i način rada.
Ako ste u mogućnosti i ako to želite podržite ovu istragu. Dalji rad više neće biti moguć bez vaše podrške.
PayPal:
https://www.paypal.me/DVelkovskiDuško Velkovski – istraživački novinar međunarodne i evropske federacije novinara | Investigative Journalist (IFJ) – International Federation of Journalists & (EFJ) – European Federation of Journalists
Belo roblje na crnom tržištu
Нема коментара:
Постави коментар